Има дана кад Сињајевинa изгледа као да тамо никада нико није крочио. Без трагова, без знакова људске активности. Па ипак, људи овдје живе већ вјековима и хиљадама година. У такозваним модерним друштвима необично је доживјети тако деликатан људски додир, који не ускраћује већ храни.

Сињајевина је огромна кречњачка висораван која заједно са Дурмитором чини близу 1.000 км2 непрекидних планинских пашњака, највећих у Црној Гори и једних од највећих у Европи, и пружа дом и извор егзистенције за око 250 породица сточара и малих пољопривредних произвођача који љети селе на катуне.

Сточари и ратари Сињајевине користе и чувају своје пашњаке као да су дио њих самих. Неким подручјима управљају као групом различитих пашњачких комуна, што значајно доприноси очувању предјела који је дио Унесковог резервата биосфере кањона Таре. Међутим, ни такав статус не штити Сињајевину од огромних пријетњи.

У Црној Гори је пракса сезонског кретања стоке – трансхуманцa - карактеристична за планинска подручја попут Сињајевине која зависе од узгајања стоке. Због ограничене љетње испаше око сталних насеља у нижим предјелима, стока се у касно прољеће мора премјештати у планинска подручја са богатијим пашњацима. Тако се, од маја до септембра, већи дио породице сели на планинске пашњаке и борави у привременим сезонским насељима – катунима – која се и формирају управо за ту сврху.

Планински пашњаци и катуни Сињајевине чине изузетан слојевит културни пејзаж, на који утичу специфични природни, историјски и социо-културни фактори. Већим дијелом, нематеријално, ово насљеђе је видљиво у свим својим физичким елементима, ако знате гдје да гледате, иако неком са стране мјесто може изгледати као изгубљено усред недођије. Суптилни детаљи су управо ти који стварају снажну душу овог простора: традиционалне планинске колибе и брвнаре, мљекари и друге помоћне зграде, торови, резервоари воде или локве, по која црква, гробља, путеви и стазе, све уроњено у море траве.

Данас је Сињајевина, као и многе друге црногорске планине, погођена озбиљним одливом становништва, које је, између осталог, повезано са тешким условима живота, недостатком услужних дјелатности и проблемом да продају домаће производе. Чак и системи планирања могу бити дијаметрално супротни традиционалном сточарству, као што је нпр. званични план из 2019. године за изградњу војног полигона на овом подручју.

Упркос томе, важно је очувати катунски начин живота: он обезбјеђује бројне користи за екосистем, укључујући важно очување биодиверзитета, ублажавање климатских промјена уз одржавање високе продуктивности и опстанак културе која има јединствене вриједности и особености.

Како би помогли локалним заједницама да одрже праксе које су очувале и дан-данас доприносе очувању ових изузетних пејзажа, од виталног значаја је да се подржи локална агроекономија, побољша инфраструктура, уз развој одрживог руралног туризма у сарадњи са свим заинтересованим странама. Ако би се овим подручјем газдовало на прави начин, Сињајевина би могла постати прави примјер за регион и могла би имати кључну улогу у будућем развоју не само Сињајевине и Црне Горе већ и сусједних земаља.